Зло, зли људи, најчешће се проучавају као моралне категорије. Као такве их проучавају религија, филозофија, етика... Све религијске моделе зла могли би поделити у бар два главна теолошка модела. Један је
недуалистички (јавља се у будистичком и хиндуистичком учењу), по коме се зло посматра као друга страна медаље. За живот постоји смрт, за стварање постоји деструкција,... Последица овога је да се у недуализму разлика између доброг и зла сматра илузијом. У традиционалном хришћанству зло није друга страна добра, већ нешто што је одвојено од добра. Зло није божја креација, већ је ван његове контроле. То је
хришћански дуализам.
Међутим, последњих деценија многи психолози покушавају да зло сврстају у болест, зле људе у болесне. Темеље психолошких теорија о злу можемо наћу у Фројдовом открићу подсвесног, Јунговом концепту сенки, Фромовој дефиницији патологије злих људи као „злоћудни нарцизам“. Скот Пек у својој књизи „Пут којим се ређе иде“ зло је дефинисао као: „ иживљавање политичке моћи, т.ј., наметање споствене воље другима, било отвореним, било прикривеним присиљавањем у циљу спречавања ... духовног развоја“.
Треба разликовати грешне људе од злих. Грех се најопштије речено може дефинисати као „промашај“. Грех је ни мање ни више него када не успемо да непрекидно будемо савршени. Како је немогуће да непрекидно будемо савршени, ми смо сви грешници. Једино је Бог безгрешан, и он прашта наше грехе. Оно што нас грешнике разликује од злих људи јесте чињеница да смо свесни и признајемо наше грехе. И подчињавамо се Богу.
Зли људи су доследни у свом греху. Њихова деструктивност је обично суптилна и невероватно доследна. Основна карактеристика злих људи је што апсолутно одбијају да толеришу осећање сопствене грешности. И не трпе ауторитете, па ни самог Бога, иако се понекад крију иза њега. Први од грехова – гордост. Исус каже: „Блажени сиромашни духом“. Сиромашни духом не чине зла. Зло неће починити човек који није сигуран у своју исправност, онај који преиспитује своје мотиве, који се боји да не изневери самог себе. Сетимо се
„фарисеја“. Они су у Исусово време били духовне „марке“. Себе свакако нису сматрали за људе „сиромашним духом“. Напротив они су били ти који све знају, уверени у своју исправност, и да заслужују да буду културне вође Јерусалима и Палестине. А они су били ти који су убили Исуса. Зло овога света чине „духовне марке“, данаши „фарисеји“, уверени у своју исправност, који не виде своје грехе због тога што не желе да се подвргну нелагодности самоиспитивања.Оно што је главна карактеристика злих људи је њихово извлачење на рачун других. Они су изнад сваке критике, они немилосрдно нападају сваког ко им нешто приговори. Они морају да сачувају сопствену савршеност. У свакој конфликтној ситуацији са спољашним светом они кривицу сваљују на свет. Они су непрестано заокупљени напором да сачувају свој добар глас и себе као пример моралне чистоте. Речи као што су „имиџ“, „појава“, „спољашни“ су кључ претварања злих људи. Скот Пек их због њиховог претварања назива „људима лажи“.
КО СУ „ФАРИСЕЈИ“ ДАНАШЕ СРБИЈЕ?Ко данас у Србији пледира да буде „духовна марка“, неко ко жели да мења и води Србију, српски народ, традицију, културу... Анализирајмо само једну изјаву историчара
Николе Самарџића једног од „фарисеја“ тзв. „друге Србије“. Изјава гласи: „Србија није имала свој грађански рат, као срећније нације, који би допринео појашњењу основних недоумица“. Он вероватно овом изјавом препоручује модел како доћи до друге Србије – његове Србије. Он каже да „данас у Србији одлучују милиони неписмених“.
Светлана Лукић каже да „је велика вероватноћа да у Србији на изборима победе они који у ланцу исхране једва да стоје неку степеницу изнад змије и пацова“.
Чеда Јовановић каже да се та већина не може сматрати демократском јер није таква да изазива поштовање. Када би га питали зашто, одговор би био јер су „сиромашни духом“.
Фарисеји!
Данашња власт и део невладиног сектора своју политику не воде ваљаним аргументима, своје потезе не објашњавају бирачима, већ су све поставили на ниво религије. „Европа нема алтернативу“. Или верујете у то или не верујете. Ако не верујете, ето вама „инквизиције“ - „фарисеја“. И то буквално.
Ненад Прокић каже: „У Србији неће бити ништа боље док се не задиме ломаче свете шпанске инквизиције“. На ово можемо надовезати коментар
Соње Бисерко о Јасеновцу као „српском миту“, Србима као „геноцидном народу“. Опет „фарисеј“. Зла жена.
Речи као што су „имиџ“, „појава“, „спољашни“, „рејтинг“ су кључне речи данашње власти. Не дај боже да то буду „држава“, „нација“, „српско“, „традиција“, „поштење“. Таква власт којој би кључне речи биле ове друге, била би (и била је!) разапета на стуб срама. На сваку критику данашње власти, одговор је да су криви други - милошевићеве деведесете, коштуничина Влада, опозиција, светска економска криза. Само власт није крива. То је извлачење на рачун других, о чему сам писао у уводном делу.Свако ко се осећа Србином, и мисли да српски национални интерес није то што жели данашња власт и поменуте НВО, спаљује се на ломачи званој „Пешчаник“, „Блиц“, „Време“,...
Покојна
Биљана Ковачевић-Вучо тужила је Добрицу Ћосића због написане речи. Вероватно је то почетак. Наставак следи. Срећа моја па сам ситан у том њиховом „ланцу исхране“, иначе због оваквих текстова бих и ја на суд.
Њихова мисија је да мењају народ. И не подносе духовне величине које је народ изнедрио, јер шта народ зна. Фарисеји!
Морам признати, када погледам слике српских фарисеја, лик (али не и дело)
Теофила Панчића ми се ту не уклапа, али то је вероватно последица чињенице да стереотипи знају да преваре.
И да не заборавим . Психолози кажу да када сретнете злу особу, јавља вам се страшан осећај одвратности. Да ли су у праву?
И сасвим на крају. Паде ми на памет питање , да ли ће се сви психолози у Србији сложити самном? Мислим да један неће!Баш ме брига! Ја чак и нисам психолог! Само један од „духом сиромашних“.
